Susret sa Dalaj Lamom

Pre sat vremena šetala sam Zemunskim kejom sa drugaricom. Duge šarene pantalone, siva majica i naočare za sunce - tako sam izgledala. U trenutku ugledam čovek očigledno azijskog porekla. Taman sto sam htela drugarici da prokomentarisem kako je obučen kao Dalaj Lama, on mi prilazi. Naklanja se, pruža ruku i nešto priča na jeziku koji ne razumem. Drži mi ruku nekoliko sekundi dok nešto govori a ja za tako kratko vreme osećam nalet neke neverovatno lepe i umirujuće energije. Iz džepa drugom rukom vadi ovu šarenu narukvicu sa slike i stavlja mi je na ruku. Ja ga zbunjena, na engleskom pitam da li zeli novac, i na reč "money" ponavlja istu reč pokazujući rukama da mogu da dam pare. Ja vadim nešto papirnog sitniša koji sam imala i dajem mu. Zahvaljujem mu, zahvaljuje on meni i odlazi. Nisam vernik, nisam ni totalno ateista, budistička religija uvek mi je delovala interesantno. Drugarica govori ma to je fora, kao da bi mu dala pare, pa i da jeste, narukvica je šarena, drvena, prirodna i dopada mi se. I vredi verovatno i vise nego onoliko koliko sam mu dala. Sam trenutak vredi mnogo više. Dolazim kući i pričam roditeljima. Izgovaram naslovnu rečeniču, a tata kaže kako ga je i on pre neki dan video iz kola ispred pešačkog prelaza. Dalaj Lama je zastao prvo uplašen malo, pogledao levo pa desno, tata je naravno zaustavio kola, i nakon toga čovek mu se osmehnuo sklopio ruke ispred tela i naklonio se. Jos samo mama da ga sretne za par dana i pomisliću da u svemu ovome ima i neke više sile! A kada si agnostik lepota je što si spreman u svašta da poveruješ. LJUBAV JE MOJA RELIGIJA i svaki čin, učinjen pre svega sa ljubavlju, vredan je spomena!

Author of text: